Proširena realnost
Una Popović
Nemanja Lađić u svojim radovima, pojedinačnim video-instalacijama kao i širim formatima na nivou izložbenih imerzivnih situacija, istražuje uticaj savremenih sredstava komunikacije na naše fiziološke, opažajne procese, ali i psihološke, pristupne doživljaje. Izložba u Salonu Muzeja savremene umetnosti pod nazivom „Sigurna distanca” nudi nam se kao oprostorena, materijalizovana analiza predstavljačke uloge virtuelne slike, odnosno karaktera virtuelne stvarnosti. Izložba se predstavlja kao jedinstven narativ sastavljen iz tri dela, tri fizički odvojene celine koje se nadovezuju. Iako tehnički i po doživljaju drugačije, prostorne celine se uvezuju linearno, ispitujući opažanje i opažajnost kroz nivo imaginacije, prostor oformljen u cyberspaceu, ono što nas virtuelno obuzima i ono što nam se realno nameće u ambijentu. Šestokanalna video-instalacija, kao centralni deo izložbe, simulira formu ulice koja se sastoji od kolekcije momenata, mesta i atmosfera, poput nekog ličnog putopisa u kome su svi elementi složeni na nivou presecanja realnog i samo doživljenog. Zajedno sa dve skulpturalne instalacije u prostoru, kao početkom i krajem „naracije”, rad čini simboličnu studiju evolucije manifestacije virtuelnih prostora, sagledavajući ujedno različite oblike materijalnosti u odnosu na imaterijalni prostor, ispitujući tako i šire značenje i iskustveni doživljaj slike i prizora u današnjem svetu digitalne komunikacije.
Naziv „Sigurna distanca” referiše na prostor između, simboličan međuprostor dobijen u distanci/razlici koja postoji između delanja tela i čula u realnoj situaciji i pri njihovom potpunom uranjanju u konstruisan svet virtuelne realnosti. Lađić odlučuje da ovom izložbom postavi fenomenološko sagledavanje različitih nivoa percepcije primaoca u odnosu na poznato/postojeće i konstruisano. Ovim se pravi zanimljivo usložnjavanje u pogledu na njegove ranije radove i vizuelna istraživanja, pa metaforično ovo može biti i izložba o percepciji izložbi ili umetničkih dela nastalih u različitim medijima. Ako je osnova promišljanja ovde percepcija, onda je sagledavanje izložbe na kojoj su prisutni materijalni objekti drugačije od doživljaja primaoca digitalne umetnosti. Sa digitalnom slikom umetničko delo je postalo proces, a ne objekat, zbog čega bi se opažajnost primaoca mogla posmatrati kao poseban proces umetnosti. Odnos između stvarnosti i digitalnog sveta (koji može delati imerzivno na nivou slike i sadržaja, bilo reklamnog, marketinškog, komunikacijskog ili zabavljačkog) usložnio se i kao takav postao nova normalnost. Time je promenjen i način delovanja čoveka unutar nove vizuelne i komunikacijske agende. Poznata nam je logika delovanja fizičkih stvari oko nas pa i onih koji nastaju u domenu „predstave”, „imitacije”, „reprodukcije”, međutim, novi cyber prostori nude novu logiku dešavanja u kojoj se krije ideja da se realizam oživi do te mere da proizvodi uronjenost, neku vrstu duboke iluzije. Materijalni objekti i vizura virtuelnog, njihovo pojedinačno i međusobno sagledavanje koje Lađić ovom izložbom predstavlja, ne govore toliko o njima samima već o nama unutar pozicije posmatrača, našem pristupu i ophođenju u skladu sa datim interfejsom.
U nekim od ranijih radova Lađić je vizuelno markirao pitanje poimanja vremena i prostora u odnosu na viđeno. Prezentovane primere bismo mogli da analiziramo dvojako, na nivou dokumenta realnosti i/ili kao stvorene slike, forme umetnosti. Uglavnom su to bili primeri iz spoljašnjeg sveta, eksterijeri, gradski predeli, pejsaži, kao u radovima Papierschnitzel (2013/2016), Pop Up (2017), Spieluhr (2017), Delights (2020) i dr. Sagledavanje frontalne tačke (viđenog i upisanog predela) omogućava se kroz prizmu prikaza koji se inicijalno formira u okviru relacija razlika: analogno–digitalno, manuelno–tehnološko, optičko–osećajno. Lađić nam prenosi uglavnom linearne, panoramske zapise koje digitalnom obradom dalje proizvodi u konstruisane prizore. Iako prikazuje digitalnu verziju panorame u pokretu, jasnom manipulacijom unutar prizora autor nagoveštava i nameru da ih percipiramo kao dugačke statične slike predela, pri čemu mi svojim kretanjem doprinosimo osećaju pokreta u okviru slike. Prizor iz realnosti koji umetnik koristi je u većini slučajeva fotografisan a onda kompjuterskom grafičkom obradom unutar remedijacije „oživljen kretanjem”, i to kroz eventualno naglašene sekvence protoka vremena, dana i noći. Lađić ovim upućuje i na preispitivanje same suštine umetnosti, otvarajući u svojim radovima pitanje pozicije prostora i vremena – na koji način prostor i trenutno doba realnosti, kao i njihove utvrđene granice i okviri, postaju faktički fleksibilni i izmenljivi u umetnosti.
Zahvaljujući tehnologiji, umetnost se može dočarati i kao prošireno polje realnosti. Ambijentalne instalacije, projekcije u prostoru, imerzioni formati slike proširuju naš doživljaj stvarnosti. Ova mogućnost pokazuje da umetnost može da bude utvrđena kao realnost sama po sebi ukoliko se pokaže kroz prizmu iluzije, kao iluzorna u svojim fundamentima. Međutim, osnovni nosilac ove mogućnosti umetnosti da prevaziđe prostor i vreme realnosti jeste ideja da umetnost nastaje polazeći od realnosti i na osnovu nje, odnosno, da ona u realnosti interveniše. U tom smislu, dešava se dvostruk obrt – sama realnost preko prizme umetnosti ili postaje raskrinkana kao nedostatna, manjkava i podložna promeni, ili je pak reakcionarno zadržavamo kao kriterijum i model na osnovu kojeg dalje možemo da procenjujemo umetnost kao drugačiju, a koja u skladu sa tim može pokazati istu onu nedovoljnost koju prvobitno otkrivamo i u realnosti. Na ovoj ideji počivaju sva tradicionalna određenja umetnosti kao slike, privida, podražavanja, iluzije ili proizvoda fantazije. Umetničko delo, stoga, učestvuje u prostorno-vremenskom kontinuumu fizičke realnosti, ali su njegova prostornost i vreme u sasvim osobenom odnosu spram te realnosti. Dakle, postavlja se pitanje, bilo da je realnost materijalna, virtuelna ili umetnička: na koji način se ovi kontinuumi međusobno ponašaju? U odnosu na sve rečeno, Lađić namerno ne ide ka strategiji prikazivanja ili pravljenja virtuelne realnosti (VR, virtual reality) već umetničke slike definiše strogo na nivou proširenog polja realnosti (AR, augmented reality).
Izložba „Sigurna distanca” na raznim nivoima zaključuje ovo polje razmatranja. Mada se nudi kao jedinstvena celina, Lađić raspoređuje primere same realnosti i umetničkog prostora i vremena na skoro tri punkta u okviru izložbe. Rad „Ista stvar” nas inicijalno uvodi u ovu priču, balon u staklu „ima” svoju logiku prostora i vremena, dok balon spolja definišu parametri spoljnog sveta. Video-instalaciju „Stroll”, koja se nalazi u centralnoj prostoriji, čini pokretna slika uprizorena kroz šest projekcija. Projektovani materijal uglavnom čine fotografije, uslikani raznoliki gradski prizori. Prepoznajemo da je priroda slike dokumentarna, iako je ona namerno predstavljena kao „oštećena”, puna praznina, prekida, nesavršenosti, što je sprovedeno transferom kroz kompjuterski softver za 3D modelovanje. Ovim ne samo da se ističe moguće dejstvo doživljaja prizora iz realnosti kao nesavršenog i uznemirujućeg već se namerno simulira protok vremena. Dok stojimo u prostoriji, slika se kreće prema napred, u jednom smeru, te postajemo svesni da je to sve zabeleška o prošlom. U odnosu na nas, prati se protok slike kao aluzija na kontinuum perioda ali i memorije – u jednom trenutku nešto je prisutno, u drugom već odavno prošlo, a eventualno i upamćeno. Takođe, ako konstruisani video gledamo kao kakav narativ o mogućoj budućnosti (simbolični i fizički krah okruženja), svesni smo da je sve što je projektovano ipak i snimljeno u nekom prošlom trenutku radi nas ovde, u sadašnjici. A sam prostor sadašnjice je uvek zagonetan: faktički funkcioniše između realnog i virtuelnog, kao i sada, u izložbenom prostoru galerije, gde Lađić parira digitalnoj slici materijalizovanim primerom bunkera u pravim dimenzijama, koji kao takav treba da uprizori upravo ograničenost, suzbijenost, fizički i psihološki box-like svet jednog i drugog.