Sigurno u Sigurnoj distanci Nemanje Lađića
Maja Stanković
Čini se da smo odavno u postkovid svetu. Virusa kovid se i dalje plašimo, ali on svejedno polako postaje ne više preteći, već običan grip. Ipak, ne tako davno, pandemija kovida je bila pretnja koja se nadvila nad naše živote i pretvorila u sastavni deo naše stvarnosti. Ta ista stvarnost se uvijala i previjala pred naletom pandemije, pritiskala nas sa svih strana, sužavala prostor našeg delovanja i opseg našeg mišljenja, fiksirajući ga za strah od malog besćelijskog organizma koji vreba odasvud. Nekada smo se plašili ljudi koji deluju preteće; sada smo se privikavali na činjenicu da svaki čovek koji nam se približava predstavlja pretnju, jer je potencijalni prenosilac opasnosti. Taj strah smo morali nekako da artikulišemo i da mu se odupremo. Naš strateški odgovor bio je uvođenje sigurne distance.
Korona nas je bacila u distancu: od ljudi, susreta, druženja i dodira. Ipak, u postkovid svetu polako joj se odupiremo, istiskujemo je iz svog okruženja ili se pretvaramo da je ne vidimo. Korona nas je privezala i za ekrane. Oni su odavno deo našeg mobilijara, kojim je trasiran put za svakodnevne migracije iz realnog u virtuelni svet slika i nazad. U jednom periodu, u ne tako davnoj prošlosti, tokom „lokdaunskih” dana, postali su dominantna stvarnost za većinu – ili manjinu! – nas privilegovanih koji smo mogli da se izmestimo iz uobičajenog radnog prostora u svoja četiri zida i na taj način se za- štitimo. I pored toga što žurimo da je što pre prebacimo u sezonski grip, pandemija kovida je promenila, inicirala, proizvela niz situacija – sigurna distanca je samo jedna od njih – tako da se može posmatrati kao neka vrsta reza u socijalnom tkivu, praćena akutnim poremećajima u telu društva i pojedinca, koji su i dalje prisutni. Žižek bi rekao da je pandemija samo generalna proba za globalno vanredno stanje. Moglo bi se kazati da je ona generalna proba i za, više puta odlagani, potpuni ulazak u virtuelni prostor. Izložba Nemanje Lađića pod nazivom Sigurna distanca problematizuje upravo taj proces: uvod u veliko finale tranzicije iz ekrana u virtuelni prostor.
Izložba je prostorno podeljena na tri konceptualno i prostorno povezane celine. U centralnom delu galerije je totalna instalacija koja pomoću vizuelnih i zvučnih slika obuhvata čitav prostor: šest projekcija sastavljenih od foto skenova obrađenih u softveru za 3D modelovanje i postavljenih u kontinuitetu tako da simuliraju izgled ulice u urbanom okruženju. Ono što se takođe simulira je kretanje, jer su nepokretne slike na projekcijama pokrenute, zbog čega stvaraju iluziju kretanja između realnog i virtuelnog prostora. Posmatrač je istovremeno u nekoj pervertiranoj situaciji horizontalnog skrola, koji se odvija mimo njegove volje i povremeno izaziva vrtoglavicu. U tom skrolu promiču slike sa raznih mesta, sa poznatih i nepoznatih lokacija – Beograd, Beč, Venecija... – nasumično povezane. Prvi utisak je da smo uronjeni u nečiji lični svet, ispunjen utiscima i fragmentima sećanja, u kojem se krećemo po unapred zadatim putanjama. Posle izvesnog vremena, i mi sami postajemo sastavni deo tog mentalnog putovanja.
Međutim, ovaj prvi, introspektivni sloj rada nas istovremeno uvodi u sledeći. Posle izvesnog vremena razaznajemo da je simulacija realnog prostora razbijena, fragmen- tirana, jer su linije kontinuiteta koje spajaju niz slika povremeno isprekidane praznim, apstraktnim prostorima. Funkcija ove nesavršene i diskontinuirane simulacije je da razbije iluziju celovitosti i ukaže na to da smo okruženi ne samo fragmentima slika već i informacijama, šumovima, zapisima i znakovima. To kretanje kroz šumu znakova priziva u sećanje jedan od ranih digitalnih radova, koji nas na neki način uvodi u digitalnu paradigmu i virtuelni prostor, a to je Čitljiv grad Džefrija Šoua (Jeffrey Show, Legible City, 1991). U ovom radu, ulica je sastavljena od slova, reči i natpisa. U njoj smo seminauti koji se kreću u svetu znakova. Taj svet je animiran i grafički rešen, sa jasnim granicama u odnosu na realni. Nasuprot tome, u radu Nemanje Lađića te jasne granice realnog i virtuelnog više ne postoje; postale su fluidne i rastegljive, pa se sve vreme krećemo kroz svetove koji se međusobno prepliću: subjektivni svet, realni svet, svet informacija ili postinformacija, virtuelni, znakovni, medijski, filmski, itd., sa početnim kadrovima iz Džarmušovih filmova Pod udarom zakona (Jim Jarmusch, Down by Law, 1986) i Čudnije od raja (Stranger Than Paradise, 1984).
To je nestabilni, nesigurni, fluktuirajući i fragmentisani postsvet izgrađen od realnog, analognog i virtuelnog, od tragova starih sećanja, memorisanih predela, ličnih utisaka, informacija i dezinformacija. Čini se da se time, pored introspektivnog i informativnog, otkriva još jedan sloj rada koji pokazuje, predviđa, opominje ili najavljuje moguću blisku budućnost jednog novog sveta, (n)i realnog, (n)i virtuelnog, sastavljenog od postapokaliptičnih, postnuklearnih i postdistopijskih scena i izgrađenog na ostacima razrušenog zapadnog sveta. Možda već živimo u takvom svetu. Slike kojima smo okruženi su istovremeno introspektivne, retrospektivne i prospektivne: one se pojavljuju, smenjuju i odlaze od nas, ali ne vode u budućnost, već nas ostavljaju u prošlosti. Prošlost i budućnost se preklapaju na isti način kao i realni i virtuelni prostor u kojem se nalazimo, ostavljajući nas u loopu. Taj utisak naglašava i loop zvučnih slika koje nas prate. Da li je prošlost suviše prisutna u našim životima, sa starim, otrcanim narativima, prevaziđenim hladnoratovskim podelama i retrogradnim kretanjima? Da li zaklanja budućnost ili je budućnost postala nemisliva, zakasnela kategorija, sužena na minut do dvanaest? Ili je loop „bez vremena” – „totalna sadašnjost” u kojoj je trenutak „ustupio mesto kliku” (Han).
Ovaj loop, sugerisan slikom i zvukom u prostoru, čini se da najpreciznije dijagnostikuje trenutak u kojem živimo: imamo utisak da se krećemo, a zapravo smo zatvoreni u virtuelnom prostoru slika, izlizanih narativa nasleđenih iz prethodnog veka i fake informacija koje ih održavaju. Na tu zatvorenost direktno referiše – čak i kao umanjena maketa, oslikana raznobojnim grafitima – bunker do kojeg dolazimo kada prođemo kroz virtuelnu ulicu. Zatvorenost sugeriše i instalacija sa balonima sa kojom se prvo susrećemo na ulazu u galeriju. Ona privlači i fiksira našu pažnju: deluje nam smelo, zabavno, jer prkosi zakonima fizičkog sveta, tako da „ne vidimo” ili ne pridajemo značaj činjenici da je u zatvorenom box-like prostoru. Slična je našem iskustvu virtuelnog sveta. Taj svet nudi mogućnost oslobađanja od fizičkog, omogućava nam da slobodno lebdimo u novom, bezvazdušnom i generisanom prostoru ispunjenom slikama, zvucima, informacijama. Ipak, i tu smo zatvoreni: u naduvanim info balonima, u poznatom frejmingu, sa otporom prema mišljenju. Balon i bunker na početku i na kraju, ili novom početku, ocrtavaju paradoks u kojem se nalazimo: balon kao simbol lakoće, razigranosti, bestežinskog stanja, ali i omeđenosti, baš kao i bunker, mašina za preživljavanje (Virilio). Bunker upućuje i na pritisak spolja, akutnu opasnost i potrebu za trenutnom zaštitom usled mogućnosti potpune dezintegracije našeg, do juče, sigurnog i poznatog sveta.